Prijepis razgovora sa Rutom
Razgovor nakon razgovora zbog izložbe sa velikim ljubiteljem tipografije i dizajna tipografskih pisama, višestruko nagrađivanim dizajnerom Dejanom Dragosavcem Rutom iz Nove Gradiške, pardon – iz Zagreba.
Uvod
Kako to misliš da je NKS ozbiljno?
Pa za pravo se priča, evo nije da pričaš gluposti, već kao da ono pričam za novine ili kao da za nekog ozbiljnog, za pravo da pričamo. To. Jel je il nije. Pitam ono…
Pa kad netko čita će čitat ono što ti kažeš.
Ono znaš, može biti opuštenija atmosfera razgovora, a može biti i ozbiljna. Znaš ono: Kolega recite mi, Vi se bavite tim dizajnom?
Gle, ja sam u kanotjeri, ti si lego na kauč… Biti će opuštena.
Onda O.K. Ja očekujem pitanja.
Pitanja?
Da, neću odgovarat bez pitanja. Samo da znaš…
Koji stil Ruta?
Molim? Koj stil?
Da, koj stil?
Moj stil?
KOJ STIL?
Koji je stil pitanja?
Ne ne ne. To je pitanje men – koj stil?
A šta koj stil?
Šta ima, šta radiš, kako si, šta se dešava… Koj đir? Ne znam kako kažete u Novoj Gradiški.
Aha! “Koj stil” se ne kaže u Novoj Gradiški. Ni u Zagrebu se ne kaže “koj stil”.
Šta vi kažete za to? Kao: Ej, šta ima?
U Zagrebu mi kažemo “kaj se fura”…
Hahaha… kaj se fura. O.K. Kaj je Ruta… Ne, jebiga – koj stil? – ne mogu…
Dobro, da kažem što ima u mom životu? U Splitu sam ono, imam izložbu, izložba je sklopljena od par pristojnih izložbi, radovi su so-so, imam super kuratora koji je to složio u pici-pici izložbu, mislim nevjerovatno turbo izložba.
Ja sam bio na toj izložbi, i izložba ne izgleda baš tako, ali O.K.
Da, zato što su moji radovi… Ali postav izložbe i sve ostalo kako je to osmišljeno je super. Ma ne, O.K. Ono… u Splitu sam… taj je stil, taj đir… u Splitu sam. Tu, Split. Sad Split je u điru, ono…
Pomalo ka?
Pa nije, al… pomalo… pomalo piše…
Ni priša?
Pa ne znam kako kome, ne znam. Imamo svaki dan radionicu od 10 do 6 navečer (DVK/UMAS), imam vođenja (kroz izložbu), radim, još tamo imam klijente iz Zagreba koji ne da nemaju razumijevanja, već ono kak bi reko, kasnim…
I još je jugo bio…
Nije, bura je bila…
Nije, prvih par dana je bilo jugo…
Ono kad smo postavljali? To nisam ni skužio, još sam bio svjež i ono kao postavljali smo, i kad smo postavili, mislim da sam trebao pobijeć odavde, ali sam ostao na radionici i sad me već to malo smoždilo evo… To je neki… Taj je stil. Ako je to odgovor koj je stil, taj je stil – da sam malo smožden sada.
Kakva radionica?
Pa radionica je O.K, evo prigodna je radionica. Radimo identitet za, kako se ovo zove, kako se zove tvoj sindikat? Ti nisi u sindikatu? Ovaj, treba vidit koji je točan naziv sindikata… Za sindikat koji je trenutno u štrajku. A čuj, tu su nam negdje i rješenja.
(smijeh)
Ne znam šta da kažem…
Kakvi su studenti/ce?
Ma studenti su O.K. Mislim da je uvijek pitanje kako ih ti nekako ono… radionica je format u kojem ti imaš mogućnost da napraviš po svome, tj. voditelj radionice može ih ono… Daš svima da nešt rade, pa onda oni nešto… to sam skužio; prvo se ne treba dan, dva nervirat – daš im da rade što god hoće. I onda ih spojiš u grupe i odabereš neka riješenja koja imaju smisla, ne smisla već koja imaju budućnost. Onda ih staviš u grupe i oni to dodatno razrađuju, pa se nešto finalizira. I to super šaljaka već godinama. Ovdje mi je jedini problem šta ova godina ima pet studenata i kompleksan je zadatak, a naziv je kobasica – Nezavisni sindikat visokog obrazovanja i znanosti, tako nešto.
Nema neku kraticu?
Je, NZVZSPZŽ ono… Mislim kratica ima… Pokušavali su kraticu, ali kratica ima pet slova koja nikakvog smisla nemaju da mogu…
A ne možeš izvuć nešto kao Zečevi, ili tako nešto?
Ne kad se zove NCZSPZS…
Ne, al O.K. znaš kao Zečevi, to je kao skraćeno, i onda puno je Nezavisni sindikat bla bla bla…
Da, vjerovatno bi mogli, al to mi se u ovom trenutku definitivno čini iracionalnim, ne možemo to… i kako da komuniciramo…
A čekaj, znači kad si išo radit za Arkzin i Nomad i to, ti si došo tamo i oni su rekli to će se zvat Nomad i to je to kao?
Da. Uvijek. I Arkzin. Mislim u Arkzin sam ja već došo i već je bio naziv. Vidi ovo, ja se slažem s tobom, mislim da je to u potpunosti svejedno kak se nešto zove… Ako su ljudi zapamtili ime Arkzin – ljudi su za Arkzin govorili deset godina da je to nemoguće izgovorit — pored toga što su govorili da je to Arkzin zato što je to Arkanov fanzin i sve to — govorili su da je to najgori naziv i da se to ne može izgovorit. I ništa, može se izgovorit. Ljudi, naravno, nauče izgovorit i to je to. Tako da bilo kako se može bilo šta zvat, na tu foru. Mislim da nema nikakvog ograničenja kak se šta zove, ionako je taj logotip slika – on je slika, nije tekst. Tako da bi i oni vjerovatno omogli ovaj sindikat skratit, ali nisu ga skratili, nisu ga do sad i vjerovatno ih neće ni studenti nagovoriti da to skrate. Ali mislim da postoji dodatni problem kod tih ogromnih… jer oni nisu jedna organizacija, znaš, ako sam dobro shvatio oni su više sindikata ovo-ono… Ko će se upuštati u studentskoj radionici njih ubeđivat da…
Dobro, ali je dovoljan znak, vizualni identitet bez kobasice teksta – da se tekst pokazuje negdje u potpisu nešto?
Da, tak to ispadne ako ne možeš kobasicu – mislim da zbilja ima 6 do 7 riječi – ne možeš to da je puno veliko stavit da stoji. Problem je šta nemamo logo…
Samo baciš na pečat, i to je to?
A ne, mora pisat zato šta postoji hrpa sindikata, i sindikatima je bitno da se zna koj je koji, to sam naučio. Bitno im je da nije sad neki sindikat, već i oni međusobno… postoje odnosi među sindikatima i koji je vidljiviji, taj više kači, ili kako to već ide.
Ali uglavnom, ja podupirem zahtjeve štrajkaša, njihova prava. Mislim da malo termin nije najidealniji, ali podupirem.
Koj termin?
Pa ovo sad je ta tehnička vlada i te neke priče.
Studiranje
Kako je tebi bilo na faksu?
Na mom fakultetu ili na ovom fakultetu?
Na tvom.
Pa bilo mi je dosadno. U stvari mi je bilo dosadno, ali više je razloga za to. Prvenstveno je bilo dosadno što je fakultet bio malo u vremenu, ono, zaustavljen, a već su se pojavila računala a mi nismo imali pristup tome, tako reći. Evo neki dan sam baš spomenuo da smo mi to zvali Fakultet povijesti grafičke tehnologije, pa Mirko Petrić kaže “pa to je super”.
Da, to je super na foru da znaš povijest, na tu foru, ali mislio sam na način da se pred tobom u tvojoj struci dešava radikalna promijena, neki glacijalni pomaci, govorim o uvođenju informatičke tehnologije.
Ja sam faks upisao, dobro upisao sam još 89e, ali tamo negdje do 94e sam išao na fakultet. Tada se dešava kompjuterizacija cijele naše struke, a mi smo imali jedan kompjuter koji je bio zaključan i eventualno bi ga pokazali. I onda je to malo frustrirajuće, i iz moje perspektive je potpuno razumljivo zašto je frustrirajuće jer jednostavno razmišljaš, a to i čuješ kako se, iako je još ratno stanje u Hrvatskoj, kako god bi netko izašao sa faksa, odmah dobio posao ako je znao nešto s kompjuterima. To se znalo, i na taj način je bilo frustrirajuće, vidiš da se mijenja tehnologija, vidiš da se neš dešava sa tehologijom sa kojim ćeš radit, nekako je očigledno. Ja sam doduše bio tuljan za kompjutere, jer osim što sam sa Spectrumom kod prijatelja sa žabom prelazio cestu, nisam baš puno bio sa kompjuterima…
To je jedan aspekt fakulteta. Drugi je da sam zbilja bio… bila je to čudna situacija – to su se zvale ratne godine… Ne znam kako to sad funkcioniraju fakulteti sa prenošenjem nepoloženih ispita, al onda je recimo bilo, improviziram ali mislim da otprilike pogađam, da si mogao dva ispita prenet, i onda su dodali da možeš još dva ispita prenet. Što je brate ono, niš nisi morao radit.
(smijeh)
Realno gledajući… Tako da smo se mi do kraja fakulteta… I to je bila moja frustracija, da smo mi svi došli do kraja fakulteta, i onda na petoj godini više ne možeš prenosit nigdje ništa, i trebao si davat te ispite. I onda mi je to malo postalo naporno. Onda sam počeo raditi. Tj. ja sam pao treću, pa sam ju odma položio, i kada sam položio treću, tj. upisao četvrtu, i to odmah sve na jesen, počeo sam radit jer jednostavno – upisao sam četvrtu i imao sam cijelu godinu za ništa. I onda sam vidio Arkzin. Ja se toga ne sjećam, ali imam prijtelja koji se sjeća — Mario Aničić, mislim da ga znaš i ti — on je reko da se točno sjeća: mi idemo Tkalčićevom ulicom, negdje 94a mora bit, tamo je tada bila antiratna kampanja, pred njom štand, na štandu Arkzin, (vidio sam ga i prije, ali sam tada) tamo prelistao taj broj, i kao tad sam odlučio “e pa tu ću ja raditi”. Što je moguće jer sklon sam takvim… mislim, pričam gluposti. A onda poslije kad se neka ostvari samo kažem “sam ti reko”. Znači imam tu poziciju naknadne pameti. Zašto ja ovo pričam? Si me ti to pitao?
Pitao sam kako ti je bilo na faksu…
A… pa evo nemam ti više šta reč.
Zašto si pao te ispite?
Pa šta ja znam. Vidi Grafički fakultet nije ono… šta si ti studirao?
Dizajn vizualnih komunikacija i novih medija.
To ti nije takva pizdarija od fakulteta, to ti je ozbiljni fakultet. Četiri matematike, četiri fizike, dvije fizikalne kemije, dva – četiri ispita kemije/kemigrafike… znaš ono ozbiljan fakultet. Ono, mi smo slušali fiziku, odabrana poglavlja fizike na PMF‑u… kužiš?
Nisi mogo pratit?
Pa ne, nego jednostavno me nije strašno privlačio fakultet. Ja sam dao, mislim da je bilo 60-ak ispita, ostalo mi je 10 – 12 ispita, tako nešto. Dao sam ja, nije da nisam ništa radio. Došao sam do statusa apsolventa, i od tad više nisam bio na faksu do prije godinu dvije kad su me tražili da imam tamo predavanje, ono, prezentaciju, studentima predavanje.
Zašto nisi završio?
Neda mi se. Ne vidim nikakvu svrhu. Radim privatno, ne treba mi fakultet, nadam se da mi neće trebati. Eventualno bi mi trebao u dva slučaja – da radim za nekog drugog pa mi treba kao stručna sprema, a druga je opcija da želim radit na faksu. A ne želim radit na faksu. Tako da imam elegantan odgovor kad me pročelnik, tj. Igor (Čaljkušić) pita “oćeš radit”, ja mu kažem “sori, ne mogu, bi ja, ali eto”. Bilo bi dobro, da ne dajemo loše primjere studentima, da sam završio fakultet. Moja mama bi bila sretnija. I nekako ti se otvaraju druge mogućnosti… Ja mogu reći “ne radi mi se na faksu”, ali što da mi se radi na faksu? Onda bi morao završavat fakultet.
Nije dobro ne završavat stvari. Al brate bila mi je tlaka. Ja sam počeo u Arkzinu doslovno od nule učit, na faksu je čak postojao smjer dizajna, ali ja sam s prezirom to odbio upisat, jer to su upisivali svi oni koji nisu morali polagat matematiku 3 i 4, što mi je bilo ono kao prezirno. Tako da sam otišao na tehnologiju. Hoću ti reč – ni tamo nisam išao smjer dizajna. Tako da poslije faksa, kad sam vidio Arkzin, i vidio tamo radi (Dejan) Kršić, koji je još iz 80ih bio osoba koju sam zapamtio kao interesantnu, on je valjda još u vrtiću počeo pisat tekstove i radit svoje fanzine… I onda sam rekao kao “super”, otišo do njih malo tamo prvo pisao tekstove, jer se u početku nije prelamalo u redakciji, nego je Krle bio zaposlen u Danasu pa je tamo po noći kad Hloverka ode doma, on tamo prelamao poskrivećki Arkzin. I ništa, došo tamo, “dobra večer”, “dobra večer”, i on mi pokazao gdje se uključi kompjuter, ti uključiš kompjuter, pokaže ti miš i radiš stranicu. To je to. Doslovno sam ispočetka učio. Ja mogu reč da mi je stvarno pomoglo što sam studirao grafičku tehnologiju, bilo mi je jasno šta radim, kak radim, na toj nekoj tehničkoj razini, i kasnije mi je sigurno pomoglo, kao šta pričam studentima “da, grafička tehnologija je stvarno velik dio moj jezika”, al u početku brate nisam niš znao. Kršić je tu imao dosta strpljenja. Baš mi je drago šta nije sad u Splitu pa ga mogu hvalit, inače ga ne volim hvalit pred njim, ne da se on umisli, već je uvijek interesantnije kad nekom činiš da je neugodno, a ne da mu je ugodno.
Moja omiljena je da mi je Kršić pokazao gdje se kompjuter pali, a Mirko Ilić1 mi je pokazao gdje se gasi.
Na foru da mi je u nekom trenutku trebalo reč “O.K. dosta, sad ugasi kompjuter i počni razmišljat šta radiš”. To mi je omiljena fraza, ali to je dosta istinito. Sigurno nisam autodidakt, kao svi ovi iz moje generacije, i to je to.
Po malo…
Kako je išlo učenje sa Kršićem, a kako sa Ilićem?
Razlika je. S Kršićem sam ja učio duži period, mi smo radili skupa 8 – 9 godina, i to smo radili doslovno po noći i po danu, ja ne mogu opisati koliko su tada kompjuteri bili spori, i koliko je tu bilo tehničkih problema, to je tad zbilja trajalo… Sad kad zamislim, ja bi te novine pojednostavio i napravio bi u jednom danu. Ali mi smo to brate, ono, razvlačili i hrpu radili. S Kršićem sam obrazovan na način da mi je dao literaturu i upućivao na neke stvari, i još smo pritom radili zajedno i uvijek smo komentirali to što smo napravili. Ono, dođe iz tiskare, pa uzmemo novine, pa mi listamo stranu po stranu i na svakoj strani dobre/loše stvari, kako/zašto. To je ogromna razlika. Sa Mirkom sam, tek sam ga upoznao u početku ovih nultih godina, i radili smo točno određene novinske projekte koji su dosta utilitarno, dosta funkcionalno išli. Od njega sam naučio neke stvari oko posla. I fascinantno je kako netko tko zbilja ima osjećaj za vizualno, i iskustvo – kako on razmišlja. Jako precizno razmišlja. Iz razloga jer jako dobro može vizualizirati to što ti govori. Pogotovo sam ja u ono vrijeme više radio na način “joj mogu brzo radit za kompjuterom pa mogu probat hrpu opcija, pa valjda će jedna bit O.K.”, on je bio kao “O.K., pogledaj to, zamisli kako bi bilo dobro, pa onda to napravi”. Nekako puno jednostavnije je on to… Mislim naravno, jer je mogo. Jer ima tu sposobnost. Ja sam malo pojednostavnio tu priču, al taj neki aspekt sam od njega pokupio. I to kako se radi posao. Ipak smo mi tamo “zalutali” u taj Večeranjak, Slobodnu, i ostalo što smo radili. Tko bi nas pozvao tamo, pogotovo na osnovu što smo radili. Ali onda vidiš kako se radi sa velikim klijentima, čisto vidiš kako se održavaju poslovi.
Kako sad vidiš iz ove pozicije spoj znanja sa fakulteta i novih iskustva rada sa Kršićem, šta si reko da si prije mrzio dizajn?
Nsam ja mrzio dizajn, već se nisam njim bavio. Kad pogledam unazad, sve mogu opravdat. Pratio sam dizajn, pratio glazbu, pratio sam ploče, ploče su dizajnirali neki ljudi za koje i danas mogu reč da mu mi O.K. bez beda. Čitao sam magazine i novine koje su isto bile dizajn. To sam upijao, ali nisam imao neku svijest da kažem “ja sam dizajner”. Imao sam i po svojoj sobi neke postere i plakate. Nije da mi je to strano, kad unazad pogledam, ali ja sam na grafičkom fakultetu završio zato jer je prijatelj reko “ajmo na grafički faks”, ja sam reko “ajmo” – dosta banalno nekako. I taj prijatelj se onda nakon mjesec dana ispisao sa faksa. Tako da sam zbilja završio na faksu. Nekak čudno. Ali nije mi to bio nikad bed. Kao “ajde Grafički fakultet”, kao “ajde, može”. Kao “dizajn? Pa ajde, može”. Moraš nešto odabrat s čime ćeš se baviti u životu. Ali nisam nikad crtao, da sam imao neke sklonosti k tome – nisam.
A na kraju spoj tog dvoje je cijeli tvoj stil… vizualni jezik…
Tako je – ne znam crtat i slučajno sam tu završio. Definitivno, to je vredilo… Dobro, definitivno tehnologija i moj odnos sa sadržajem. Ali to si ja umišljam više. Šta ja znam, teško je tu odredit kolko tu ima ono…
Kako se vidiš u kontekstu današnjih dizajnera, starijih i mlađih, po pitanju izričaja?
Neam pojma. Ja znam da su stvari moje kad su moje, ali da unapred nešto opišem, estetski, to je teško, zato što, ko prvo, a) mijenjam se, i ono, nemam taj stav kao “e sad je ovo moj jezik sad ću ja to tepst do beskonačnosti”, zato što nekak dizajn je uvijek u vremenu – on djeluje u određenom vremenu i nije to rađeno da se uvijek svima, nakon 2.000 godina otkopa i kažu “iju što je ovo lijepo”. To nije ideja dizajna, ideja dizajna je brate ono, da sad, u tom trenutku… O.K. je ak se ovo desi kao popratno, ali prvenstveno je u tom trenutku. Tako da uvijek se nekako zrcali u tome i neki duh vremena, kao što je dok smo bili u Arkzinu sve bilo dekonstruktivistički, a sad je to nekako malo pročišćeno. Naravno kroz neko vrijeme ti stekneš jezik, pa kao utjecaj tekućih događanja, nisam ja više u nekom formativnom periodu kao dizajner, pa da bi neke promjene oko mene jako utjecale.
Uvijek nekak pokušaš da nisi baš izvan vremena, da ne kažu “e jeb… kak to radiš ko da je šezdestreća je to dizajnirano”.
Nije baš tako, malo pripustim tuđih i duha vremena da uđe, koliko znam i umijem.
Prije sam mislio kao “moj dizajn jako počiva na tipografiji”, to sam ja bio uvjeren da je to tako. Da bi sad negdje pripremajući ovu izložbu, i dok je Maroje (Mrduljaš) pisao tekst, shvatio da u stvari večina mojih naslovnica, ono – ja radim ilustraciju. Što sam nekako uvijek odbijao jer ne znam baš nešto posebno crtat, “pa kako, nisam ja ilustrator” i to. Ali u nuždi stalno neke kolaže radim, i ustvari on je u pravu, kad to sad vidim na zidu – doista, Gordogan svaki drugi cover je neka moja ilustracija, isto tako i sa Librom. Imam hrpu tih nekih ilustracija koje radim, tak da ne stoji kako je u početku bilo “ja u principu imam tipografska riješenja”, što i je bilo, dobrim dijelom sam se igrao sa tipografijom, al prelamao sam, i sad ima ilustracija, i valjda ih nisam ozbiljno shvaćao. Jednostavno sam to smatrao “huh, izvukao sam se, ajde ta ilustracija bježi od mene” – to je to. Nisam to smatrao ozbiljnim. Ali to te natera, natera te kad ljudi traže nešto, a ne možeš sve riješit slovima kako god se trudio. Barem ja ne znam. Ja bi najrađe da mogu. Al ne znam, pa nekako moraš neku ilustraciju smislit. Ne možeš uvijek imat slova il fotku.
Si komentirate Kršić i ti radove? Komentiraš radove sa drugima?
Od 2003. Dejan i ja ne radimo zajedno u studiju. Imao sam prvih par godina nešto asistenata u studiju, ali zadnjih Bog-te-pitaj ko zna koliko godina nemam nikoga uopće. Tako da mi fali nekad, nekad se malo osjećam, koliko god sam ja asocijalan i sve to, osjećam se malo da mi fali nešto, da popričam sa nekim za kompjuterom pa znaš… “joj baci oko, daj pogledaj kak ti se čini”, to mi fali.
Ne fali meni Kršić – kuiš, znam ja sve što bi Kršić reko. Dovoljno smo mi proveli zajedno vremena u prostoriji, i to nije samo pozitivno, već i negativno – ne mogu ja njega isterat iz glave. Ne mogu ja pogledat nešto, a da ne znam već šta bi reko Kršić ili šta bi reko možda i Mirko ili Željko Serdarević, neki ljudi sa kojima sam surađivao ili zajedno radio u nekom prostoru. To ti nekako jednom uđe, i onda imaš njihovo mišljenje. A to pogotovo vrijedi za Kršića. Ali se mi ustvari nađemo, da, ne komentiramo više naše radove toliko.
Čije radove komentirate?
Pa komentiramo svijet oko nas, šta da kažem. Nalazimo se… Otkad ne radimo zajedno, zadnjih nekoliko godina smo nikad u boljim odnosima. Nemamo nikakvih razloga za konflikt. Toliko smo proveli vremena da smo jednostavno prijatelji, drugari, kako god hoćeš reč. Komentiramo drugo, šta ja znam, tračaš malo druge, malo sebe, ako imaš s čim se pohvalit, pohvali se… Al znaš, nema on meni sad tu šta reč, kažen on meni “lijepo je to”, nit ja njegovo nešt komentiram, jer kad dugo s nekim komuniciraš o nečemu, znaš što bi ti on rekao, nitko ne izmišlja svaki dan nove teorije, pa makar bio i Kršić.
Tipografija
Rekla Sunčica da sa (Nikolom) Đurekom satima pričaš o fontovima…
Više ne. Mislim da je to bila neka prva faza, negdje 2003. Nikola nam se javio u Arkzin kao “evo ja crtam slova, vi ovo tu nešto slova”, ja reko “brate šalji slova da vidimo”. I pošalje on slova. On je tad bio u Firenci studirao, i ono, crtao je slova, i idućih par godina je crtao slova do 2006 – 7 je otišo u Haag na Type and Media. Na Type and Media su njemu oni zbilja ulili u glavu, onako na ljevak, kako sve to treba. Ja uvijek zamišljam kako oni tamo sjede na boku i ovi im to kroz uho ulijevaju kako se crtaju slova. Al bio je taj period kad je on našo nekog drugog, jer s Dejanom… Dejan je isto uvijek bio zainteresiran za tipografiju, čak i Dejan i ja smo crtali svoje neke fontove, al to je sve ono na razini, tako reči zafrkavanja. Nikola je baš imao u planu, i vidjelo se u njegovom pristupu, da se obiljno bavi tipografijom. I do Haaga je on u principu maksimalno koliko je to mogao sam i iz knjiga naučit. Tamo su ga zbilja uputili, ali mislim da baš taj njegov trud, što se dugo godina trudio, je proizvelo to da kad je došo, kad su mu oni sad neke stvari, sitne, objasnili, da je on sad odjednom eksplodirao. Zbilja je eksplodirao. Ogroman se pomak desio. A prije toga je već bio sistematičan i uporan. Znao je šta radi. Na Internetu ne postoje slova Nikole Đureka prije Type and Media, a bilo ih je 30-ak fontova ja mislim, bar po mojim folderima kad gledam tamo.
Si koristio u nekim radovima to?
Naravno. Pa plakati za MaMu, ova prva serija su sve njegove demo verzije fontova. Prije Type and Media. Neposredno pred Type and Media smo radili nešto – izložbu Type Directors Club, gdje je on u stvari crtao po zidu tamo svoj neki font, pa je to plakat. Ne ne ne, hrpu sam ja koristio tih starih njegovih fontova, samo sad nekako mislim da bi me malo mrko gledao, kad bi sad koristio. Sad koristim ove nove. Je bolji su ovi novi, al nekad bi čovjek iz čiste tople ljudske pakosti koristio ove stare, ali nekako “neću, ajde, neću još”. Ali ovi na MaMinim plakatima su neke rane verzije nekih njegovih fontova, neke varijacije, pa tad sam se ja još usudio otvorit njegove fajlove pa sad bi ja tu nešto… sad mi ne pada na pamet. Znam da, osim pokvarit, ništa ne mogu. Al tad sam još mogo mislit da ću popravit nešto.
Meni je bilo super da odjednom imam nekoga ko je totalno u tipog…
Mene je tipografija uvijek interesirala… mislim uvijek, od kad sam se bavio dizajnom. Sad zašto, nemam pojma, zainteresiralo me. Suočavao sam se sa tim problemom. U novinskom formatu se brzo sretneš sa problemom tipografije, i mikro tipografije i makro. Meni se to nekako svidilo. To je bilo u 90ima, to je bio sasvim nešto novo šta se dešava. Odjednom nešto je ono, maltene stotinama godina bilo jedno te isto, nije se niš dešavalo, odjednom brate fešta. Ono, svi crtaju fontove, hrpu različitih fontova, svi nešto eksperimentiraju, i dizajn je bio jako, pogotovo ovaj koji smo mi pratili, jako je bio baziran na tipografiji. Bilo je tih izdavača, foundrya (slovolivnica – eng. foundry) poput Emigrea, koji su imali svoje magazine koji su bili interesantni, bili su nam bliski po par nekih aspekata. Tako da to je meni sve bilo nekako interesantno, znaš, jednostavno nešto novo šta se dešava, a dodatni je problem bio većina radnih digitalnih tipografija – zbilja su bile loše. Kak bi reko, digitaliziraju one klasične tipografije koje su super, tipa Gill, il bilo šta, ali još nije bio taj proces digitalizacije dobro… dječje bolesti su se dešavale, nemaš dobro… spaceing, kerning, ovo-ono… napravljeno, ne šljaka ti font. To šta si ti identično preslikao oblik, to si možeš mačku o rep, znaš, to niš ne vredi ono…
Tako da nekako stalno tražiš nešto bolje. S jedne strane tražiš ove “lude” fontove, a s druge strane tražiš ove za tekst. Tu sam se ja nekako zainteresirao. Krle je imao nekakav uvid, i dalje ima dosta dobar uvid u tipografiju, ali ono, čovjek ima i svojih problema u životu – ne bavi se samo time…
U Nikoli sam zbilja našao zahvalnog sugovornika, on se bavio tipografijom, on je proučavao to dosta detaljnije od mene jer je on i crtao.
Jako smo se brzo našli da o tome razgovaramo. Onda možeš razgovarati satima, jer smo onda otkrivali cijeli novi, da tako kažem – svijet. Tad se pojavilo i hrpu literature u vezi tipografije, dostupne nama. Sa tipografijom u digitalnim medijima si mogao promatrati šta sve dešava, kao i sa glazbom, od toga da je a) odjednom bila privatizirana, b) da propadaju ogromni izdavači, slovolivnice… Na tipografiji se sve to dosta zrcalilo šta se kasnije dešavalo sa glazbom. Iz jednostavnog razgloga šta su fajlovi bili manji, pa se ranije počelo dešavat. Sve ovo šta se dešavalo sa glazbom… Pa to da su “mali” founryji postali na Internetu odjednom relevantni. Mali u odnosu na Linotype, Monotype, koji su definitivno proživljavali svoje krize u vezi toga. Do toga da ti imaš u stvari tolko typefoundrya, toliko type dizajnera da imaš situaciju ko sa glazbom: zaista imaš sve dostupno, ali kako probrati šta je dobro? Tipografija je zbilja bila interesantna prije 10ak, 15 godina. Imalo se tu šta pričat, Nikola je crtao, ja sam učio…
Mi smo se sreli u periodu kad sam ja taman otišo iz Arkzina, pa ja sam tražio nove jezike, sa čime ću se bavit… U Arkzinu smo mi ipak bili, koliko god smo izmišljali, kad pogledaš malo bolje brate, nama je u tekstu od sredine 90ih stoje Minion i Meta. Pa ok, da, tamo nešto oni Erminovi (Međović), Nikolini fontovi, nešto mi divljamo sa slovima, al ono sam tekst je bio, moš reč, najuniverzalnije tipografije 90ih. Onda kad sam počeo tražiti nove jezike, kad sam mijenjao strukturu klijenata… Kad sam bio u Arkzinu, davali smo usluge za neke druge klijente, tako reč, al ja sam se osjećao doma u nekom jeziku Arkzina – kao ja sam dizajner, ja to tak znam. Međutim kad ti kreneš radit dalje, drugim klijentima, oni jednostavno kažu da oni nebi da izgledaju ko Arkzin, da bi neš malo drugačije, ne. I onda skkužiš da je tvoj jezik jako reduciran, pa sam krenuo smišljat šta bi to bio moj jezik. U tom trenutku, kako nisam studirao dizajn, ja sam cijelo vrijeme ko manijak nabavljao te knjige, sve što me interesirao sam proučavao, i u tom preiodu još nisu svi stigli uploudat sve slikice na web, tako da sad… još uvijek volim kupovat knjige, ali kad se na brzinu hoću nešto podsjetit, kako izgleda, zbilja možeš maltene sve nać na netu.
Dajem ti duge odgovore, znam…
Već kad daješ duge odgovore, evo tri pitanja za redom: (1) kako probireš dobre fontove, po kojoj ih logici biraš, koji su ti najdraži đirevi; (2) kako vidiš nizozemsku naspram ostatku tiposvijeta; i (3) koji je tvoj pogled na šeranje fontova?
(1) Postoji hrpa klasifikacija fontova, a kamo li unutar klasifikacija… Ali mogu reč… dobro, postoje tipografije za makro, za naslove i to. To nekako dosta slobodnije, vidi se duh vremena, tko što nacrta od prijatelja pa ti probaš… Dal sad tu ima neki kriterij… teško mi je reč. Ma da znam da postoji točno kriterij po kojem… Kao što su 90ih bili jako interesantni humanistički sanserifi, e sad su neke kombinacije blage groteska i sanserifa su naj, a još po mogućnosti ako imaju nešto geometrijsko u sebi, pa je malo to neobično, to je hit. Postoji neki duh vremena, postoji nešto čime se type dizajneri u nekom trenutku zaigraju pa nekako tražiš najbolje. Znam da recimo za tekst tipografije, a to pretpostavljam zbog iskustva novina, volim kad su robusnije. Da nisu preterano fine, u praksi koristim malo deblje fontove… naviko sam. Pretpostavljam da je to neka i navika, imaš negdje podsvjesno ono šta ti smartaš da je najbolja raster-tonska vrijednost teksta, pa nekako to tražiš. Meni je to nekako uvijek drago da je ono, iz prakse iz rotacije bi mi se znalo desit da ne ispadne dobro otisak, pa sam tražeći šta bi bilo super našao, pa imam neki svoj krug tipografija koje sam kroz vrijeme našao da mi se sviđaju.
Drugi kriterij je onda tipografi koji ti se jednom svide, koristiš njihove tipografije.
Svaki tipograf koliko god bio versatilan u svom crtanju tipografije, ima svoj rukopis, kao što i svatko ima.
I onda nekak ako si već radio sa njegovim fontom, nekako već imaš neki odnos s njim. Znaš kako on crta, kako se ponaša tipografija. Gerhard Unger mi je super, al isto mogu reč i za Nikolu isto tako, da mi je super i kad jednom naučiš sa njegovim fontovima, ugodno je poslije radit, znaš kako on spacionira, znaš da sve šljaka… osjećaš se O.K. A onda sa druge strane postoje tipografi koji su mi jako dragi, koji rade fontove koji su jako neobični. Recimo imam jako, ne znam iz kojeg razloga, sklonost ka fontovima naopakih kontrasta. Recimo moj omiljeni tipograf je jedno vrijeme bio Evert Bloemsma. Umro je čovjek jako mlad, na žalost, u četrdesetim godinama, nizozemac. On ima tih, recimo Balance njegova tipografija, meni je to, ono, ja ne mogu opisat kolko je to meni… Baš je super napravljena, jer je napravljena na neobičnu foru, a opet je još uvijek dovoljno normalna da može funkcionirati.
Tako da teško mi je reč. U principu tražim tipografije po nekom svom estetskom kriteriju. Skupljam ja te tipografije, čisto ih skupljam da gledam, zanima me šta se dešava. Ali bitno mi je da je dobro nacrtana. Naviko sam nekako, ima nekih oblika koje ne volim, onda to izbjegavam, al nemam da kažem “ja ti volim takve i takve groteske, i sve ti ostalo mene ne interesira”. Pratim što se dešava, uvijek si neš nađeš… Sad ima hrpe, hrpe dobrih fontova. Zbilja, bez ikakve ono, ima po Južnoj Americi, po Španjolskoj, Portugalu, po Hrvatskoj… Milim po Hrvatskoj imaš fontova koji su ono zbilja super, znaš, sad ne samo Nikola Đurek, već ima i drugih ljudi koji crtaju fontove koji su ok. Nekad to nije bilo tako, sad jednostavno ima hrpu dobrih fontova. Sad nema izgovora da radiš sa lošim fontovima. Možeš na sajtevima zbilja sad isprobat fontove, tako da nekako, što se toga tiče, meni je to ok…
A kad biraš, i font ti izgleda O.K., koji su kriteriji i detalji koji ti garantiraju da će biti ok font?
Kroz iskusto naučiš koji oblici funkcioniraju, tebi. Jedna stvar je reč da je font super, nacrtan ovo-ono, druga stvar je reč to je super font i ja ću ga koristit. To su dvije različite stvari, zato što s vremenom skužiš koji fontovi odgovaraju tebi i tvom grafičkom jeziku kada se baviš situacijama u kojim se nalaziš. Meni se ne isplati neke Didone uzimat kad ja ne radim neke modne magazine, nit modne oglase, nit radim modne brendove. Ja znam da će meni trebat sigurno tipografija koja je dobra za tekst, samo što njih ne trebaš puno. Puno manje ti trebaš tih nekih “radnih”, a puno više trebaš “ukrasnih” koji će definirat vizualni izgled, ono, letka, plakata, nešto.
Znači ligature, alternativni znakovi, različite brojke, … to te ništa ne brine?
Ok mi je ako ga planiram za tekući tekst koristit. Onda promatraš da ima sve, da ima po mogućnosti riješene hrvatske znakove, ak ima dodatno grčki il ćirilicu – ma tim bolje ono, radim i takve poslove. Tako da to je šta pogledam, al u stvari prvo pogledam oblike. Prije nego šta sam naučio dosta o tipografiji, imao sam neku situaciju da sam se sretao sa digitalnim fontovima i odabirao, i neki su mi se sviđali, neki ne, na foru ne znam zašto, al neki mi se sviđaju, neki ne. I onda sam kroz vreme skužio da sam dosta dobro birao, da intuitivno to što sam birao, bez nekog ono zbilja znanja, i dobio sam povjerenje da i na intuitivnoj razini dosta dobro prepoznajem koji je dobar font, a koj nije dobar font. Dobro, sad moraš to stavit na ogradu – svaki je font dobar ako ga upotrebiš u pravoj njegovoj ulozi, za šta je namijenjen il za šta najbolje ide. Tako da ja otvorim font, ukucam svojih par riječi koje ukucam. Bitna su kurentna “a”, “e”, “g”, ona su ključna jer, ne zato jer ostala nisu bitna, nego ovdje najčešće zeznu stvar. Ak zeznu stvar, tu zeznu stvar. Dal će netko “i” napravit da je lošije il bolje, to nekak ljudi češće pogode, al ak zeznu, zeznu na ova tri slova, to je moje iskustvo. Tipografi će reč “najbitnije je prvo nacrtat slovo ‘n’ jer ono odredi kolka će bit širina fonta” i sl. To sve stoji. Al u renutku kad ja otvaram font, on već ima svoju širinu, ima sve. Ja gledam prvo kak riječi stoje iz njega, onda pogledam tih par znakova jer me užasno smeta kad neko loše riješi tih par znakova. A onda ide ova podrška – znači prvo pogledaš estetski, pa pogledaš te neke detalje, i onda ide ovo tipa kakva je podrška fonta.
(2) Više je razloga zašto je Nizozemska od 15. – 16. stoljeća, ne možemo reč koljevka, već jednostavno tamo se tiskalo više knjiga, i to je cijela priča i oko raskola i oko protestantizma… ima tu cijela priča zašto su oni tako dobri u tipografiji. Oni imaju dugu i bogatu tipografsku kulturu. U Nizozemskoj postoji dizajn, zbilja je zastupljen, i dobar je, i na jednu foru ima tu jednu kalvinističku, protestantsku neku suhost. Ne bi reko hladnoću, ali suhost. I u principu se često oslanja na tipografska riješenja. Tako da oni u dizajnu imaju tipografiju zastupljenu, i imaju dosta tipografa.
Poznata je Spiekermannova izjava da “Nizozemska izdržava sa najviše tipografa po glavi stanovnika”.
I to je istina. Pored toga im se desilo da su u školama imali par dobrih profesora koji su ih znali uputiti. Imali su pametnu edukacijsku politiku da, što se odnosi prvenstveno na Type and Media, da oni zbilja uče studente i alatu, i kako radit znakove. Znače uče doslovno klesati – što im je alat, i uče programirati – što im je alat, a uče ih i oblicima slova i o tome. Tako da im se zbilja pogodilo par stvari koje su jako dobre. I desilo im se da imaju između ostalog i (Gerrit) Noordzija kod kojeg su se svi, od tih tipografa zadnjih 20 godina, pa i od onih… i (Rudy) VanderLans koji je bio u Emigreu, pa kad su ga pitali “i Vi ste nizozemac, a Vaša tipografija ne liči na nizozemske” ovo-ono, on je reko “to je istina, al ak sam išta od ikoga naučio, to je jer sam išo kod Noordzija u školu”. Tak da zbilja mislima da te sitne stvari, postoje krupne, povijesne, al te sitne stvari – imaš u pravom trenutku prave ljude koji razviju sisteme kako učiti, i kako klasificirati, i općenito kako pristupati tipografiji. To puno znači. Ja volim taj njihov ono, baš zbog njihovog dizajna koji je meni blizak na neki način, vjerovatno zato jer dobrim dijelom bazirem na tipografiji, šta nije spektakularan… Kad bi morao opisat nekako svoj dizajn, rekao bi kao “to ti je kao Nizozemska, samo malo više pop i šareno”, kad bi morao banalno u rečenicu-dvije, tak ja vidim to šta radim. Znači to je dobrim dijelom dizajn baziran na tipografiji, nema tu sad nekih posebnih suptilnosti – sve je na svom mjestu i onda tu sad neš pomakneš, al dobro ja volim da je to i šareno. I da je pop onak.
A to šta koriste “defaultne” fontote – Times New Roman, Helvetica, Arial..?
To kad se pojavljuje taj plastični modernizam, ne. To je Jeffery Keedy imao tekst o tome. Radi se o tome kad je svima dopizdila ta grunge estetika, dekonstrukcija 90ih, dizajneri su se vratili nekom pročišćenom, jako minimalističkom modernizmu, al bez esencije modernizma – uzeli su to samo kao estetiku. Pa onda imaš razne varijacije toga, kao ko će otić – da ništa ne dizajnira. Mislim, Helvetica je O.K. font, meni se ne sviđa osobno, ni za naslove, ni za tekst mi nije nešto, al ne možeš reč da je to loš font. Nit to možeš reč za Times. Problem je s njima što su to default fontovi, kao i sa ovim Comic Sansom koji svi tolko mrze – nije problem u Comic Sansu, problem je što je to na kompjuteru svima dostupno, pa onda to viđaš toliko da se jednostavno potroši, znaš. Svaki font se potroši koliko god bio dobro napravljen. Ne zato šta se on potroši, već kad ga viđaš puno puta on izgubi neku sviježinu u tvojim očima, to je jedno. Drugo, u nekom trenutku je dominantniji, onda se on veže uz tu estetiku, tj. to vrijeme, i naravno da se potroši. Vrijeme prolazi, mijenjaju se estetike, mijenjaju se estetski kriteriji, i on malo padne. Dobri se fontovi stalno troše i vraćaju nazad. Malo je Gill u modi, pa opet nije u modi, pa je u modi, znaš to je nekako stalno ta neka priča. Dal je Helvetica grozna? Nije ni jedan font grozan. Al da je moj omiljeni font – nije. Kad bi morao birat, onda bi rađe Akzidenz Grotesk odabrao, il neš slično. Ne zato šta je on kao stariji, već mrzim onu nogu kod slova “R”, mrzim “a”, ne sviđa mi se jednostavno, nije moja šalica čaja. Rađe bi onda uzeo… to je druga familija… Gill mi je prekrasan. Čak i neke Future su nacrtane skroz O.K. Al nije Helvetica. Gledam na to kao, O.K. ak ti se baš neda birat font, možeš, al šta ti to nije ružno…
I to je jedan aspekt, a drugi aspekt je da kad si slože iz debele Helvetica, to im izgleda ko modernistički plakat. Misle da baštine taj baggage2, jer kad koristiš fontove koji su prije bili u opticaju, ti baštiniš i to nasljeđe. Ja mislim da je ta Helvetica bila kao “joj, to je nulti font”, a nije nulti font, jer ne postoji nulti font, već je bilo i to kao “sad sam baš kao pravi dizajner”, na tu foru. Mislim da to ide uz to nekako.
Mene je baš to smetalo – kad uzmeš Helveticu, sve to dobiješ s tim.
To je jedan aspekt, i drugi aspekt – ranije sam spomenuo, kad su se svi ti klasični fontovi digitalizirali krajem 80ih, početkom 90ih, bili su relativno loše napravljeni. Ono što je dobro izgledalo bili su sve noviji fontovi iz jednostavnog razloga što su crtani za tu tehnologiju, digitalnu. Kasnije su nastale i dobre verzije Gilla i to, ali meni je ostao neki rekleks kad bi koristio nešto, kad bi htio dobit filing Gilla ili nekog standardnog fonta, ne bi koristio njih, već bih našao nešto novije što ima taj duh. Jako rijetko koristim klasične tipografije u svom dizajnu, a da nije baš na razini citata, kao koristi to jer baš zbilja to želim dobit. Čak i tad kad koristim to, koristim neke blage varijacije. Jednostavno mi je to interesantnije. Pre doslovno mi je kao “sad ću napravit plakat, tu bi najbolje sjela Helvetica ili Frutiger, pa sad uzmem baš to”, već onda pokušam naći nešto… Mi smo u Arkzinu imali skoro pravilo, znaš ono, imali smo font koji je naš Gill, imali smo font koji je naša Helvetica, imali smo font koji je naš Times… Tak smo ih zvali. Kao “a, tu biti dobro lego Gill”, znači ovaj font staviš i onda će ti to bit O.K. S tim dobiš taj mali pomak, i onda je to već nešto drugo.
Koji je tvoj stav oko šeranja fontova?
(3) Pa po ovome kako sam pričao, očigledno nemam sve fontove na kompjuteru kupljene. Bilo je dugo vremena problematično i tehnički kupit fontove. Nekoliko bitnih foundrya nije uopće… FontShop recimo nije tad poslovao u Hrvatskoj. Onda većinom 90ih većina tipografija nije imala hrvatske znakove, pa je tu postojao dodatni legalni problem jer ti ne smiješ otvorit font i generirat font iz njega, što znači ako želiš samo kvačicu stavit, ti bi morao tražit njih da ti to naprave… Uglavnom u 90ima nismo baš puno kupovali fontove. Onda sam u nekom trenutku, kad sam počeo raditi izvan Arkzina, kao studio, legalizirao sve svoje fontove, tj. legalizirao sam fontove s kojima sam tad radio. I počeo sam tad kupovat fontove. Ekonomski mi je sigurno pomoglo i to što mi je Nikola davao svoje tipografije, khm, na beta testiranje, da tako kažem. U ovom trenutku mislim da sve što koristim manje-više imam legalizirano. Možda mi se nekad omakne da volim neki font isprobat prije nego što ga kupim, jer moram priznat da unatoć što tu već sat vremena pričam o tipografijama, ja sad tu ispadam kao tipograf, ali nisam se jednom prevario da sam kupio tipografiju i da mi onda baš nije neka sreća. Evo to je jedino što mogu reč. Volim je isprobat prije nego što kupim jer sam se uvjerio da nisam toliki ekspert da mogu reč “a, evo ovo je ono šta mi treba, to je to, evo molim Vas skinite mi sa računa i pošaljite mi ga”.
Lijepo je kad ti dizajneri šearju fontove. Probavale su se razne opcije kako prodavat fontove, kako naplaćivat fontove… Mislim da je teško pobijeć iz te zamke. Ja kupujem fontove koje koristim, a realno na hard discu imam puno tipografija koje ne koristim, a koje imam informativno, jer pratim, ali formalno/pravno to je prekršaj.
Mislim da ako koristiš, ako zarađuješ na fontu, onda je ok platit. To mi je neki bottom-line.
Kad tako gledaš i ovi “najopakiji” typefounrdy koji su jako osjetljivi na to, čim im kažeš “ja bi kupio to”, oni ti čak odmah pošalju, prije nego što uplatiš, jer zna se plaćat na račun, pogotovo dok nije još sve šljakalo preko interneta. I oni bi da ljudi kupuju fontove. Kad smo već kod te teme, nemam ni jasan stav kad su neki fontovi skupi, neki jeftini… Ne mogu reč da je jedno loša, jedno dobra politika. Mislim da većina dizajnera ima jedno 10 puta više, ako ne i više od toga, tipografija na hard discu koje nisu platili, od ovih koje su platili.
U Hrvatkoj se sigurno zadnjih 10ak godina, i tu je Nikola sigurno odigrao veliku ulogu, ne zato što je on neš tlačio ljude… Nikola je, koliko ja znam, po Hrvatkoj dobrim dijelom, kako bi reko, dao na testiranje svoje fontove. Dizajneri sad vide da je to, pogotovo sad kad tu više nisu u igri ogromne “tipografske korporacije”, da to zbilja postoji dizajner koji sjedi, koji radi posao koji ti očigledno cijeniš, čim hoćeš njegov font, jer misliš da tvoj posao ovisi o tom fontu… Mislim da je Nikola na taj način digo svijest da su to ljudi, da je O.K. njima platit, i da oni nešto jedu i da piju… Kolko god su visoke, a ima tih typefoundrya, koje su skupe ko sam Vrag, ali kad realno pogledam, još uvijek to… jer ti ne kupuješ font za jedan posao. Ti ga obično kupiš zbog nekog posla u nekom trenutku, ali u stvari onda je on tvoj Božji, tvoje je na kompjuteru. Ako si dobro kupovao%mdash;i ako vrijedi ono što kažu Massimo Vignelli da ti je dovoljno šest fontova, i da on ima kockicu na kojoj ima napisane fontove pa kao na jednoj su sans serifi, na drugoj serifi, pa kao tako kombinira — nije to velik trošak. Mislim da je veći problem oko toga što ne postoji, ne postoji koliko ja znam u Hrvatskoj način da te netko utlaćči da kupiš font. Vani to postoji, a i vani se to radi povremeno, i na suptilni način — ja pretpostavljam da to šljaka tak — kad type foundry vidi da je neki veliki posao, a zna se šta su veliki poslovi, da se koristi njihova tipografija, a vide da nisu prodali, niti njihovi distribuiteri — ma da je i to teško ući u trag tko nije/je. Tako da to valjda šaljaka samo kod tih velikih poslova, hoću reč ovo novine, kampanje i to, kad vidiš da se vrti hrpu para, onda oni to nešto, kad su sigurni da netko nije kupio, jer tko će uterat…
Tak da mislim da je na dizajneru da sam procijeni dal mu je ok da plati font. Ja sam u jednom trenutku skužio “ja zarađujem na tome, ja te ljude cijenim, O.K. mi je da platim”, evo.
Novi dizajneri
Kakav je tvoj odnos sa ilustracijom i mladim ilustratorima/cama?
Ja Arkzin okrivljujem za sve – i za svoje dobre stvari, i za svoje loše stvari. Naviko sam u magazinu, časopisu, dok radiš ti dobiješ fotografije, dobiješ ilustraciju – moje je da se zbilja bavim slaganjem teksta i odnosa i svega toga. E. Kasnije po tim časopisima što sam radio nije bilo tako, nisam imao ilustratora koji bi nešto nacrtao. U Arkzinu smo mi imali dva ilustratora koji su visili u redakciji! A ovo sad sve virtualni časopisi na način da imaju redaciju kao virtualni pojam – kao pet različitih mejl adresa, to je redakcija. Eventualno chat neki. Ne postoji da ljudi moraju doć na neko fizičko mjesto, da se tamo radi… Tako da nisam više dobivao ilustracije, već su svi ti časopisi, prije bi prije nekog vremena morao reč da su to sve fanzini. Tipa imaš nekog čovjeka, obično glavnog urednika, kojem je stalo da to što on radi izlazi, i on to gura, i preko e‑maila nateruje druge da mu to naprave na vreme. To tak funkcionira. Brat bratu, tak moš i fanzin nekak opisat. Tako kad radim časopise nemam kao “joj za ovaj tekst mi treba ilustracija, pošalji ilustratoru”, već se snalaziš. Kroz to neko snalaženje s vremenom sam razvio neki svoj stil ilustracije. Kako sam se počeo bavit ilustracijom, onda gledaš šta drugi rade. A i brate dopizdilo mi je crtat ilustracije, puno mi je jednostavnije pozvat nekog “daj mi ilustraciju”. Pa ga ne možeš baš žicat “nema para”, mora i on tu imat neki svoj dil. Onda je dil “ajde oćeš da ti predstavim ilustracije”, pa kao ja njemu predstavim ilustracije, a ja ne moram razmišljat o koricama, jer pozivam ove koji znaju nacrat, znači biti će mi super korice. To je neki dil.
Kako smo mi mala… šta nas ima tu nešto oko Zagreba i oko Istre tamo se skupilo ljudi… nema nas puno… znaš, bilo tko šta radi nešto interesantno, pokušavaš ga pogurat. I uvijek kad dođem u Splitu, već skoro 10 godina kolko tu dolazim, onda vidiš nekog studenta koj nešto interesantno crta… zbilja je minorno šta ja njega stavim u Libru ili Gordogan, na neki način vidljivosti, al znam da njima i to znači. Pa mi je nekako O.K. – odabereš nekog ko ti je interesantan, imaš prvu šriliku da s njim radiš, njegovim ilustracijama, to mi je sve uvijek zanimljivo. A ima ih i zbilja koji dobro rade. Mislim da mi nedostaje i ovo što sam ranije pričao o studiju i radu, i mislim da mi nedostaje inputa sa drugih strana, kak radim solo nedostaje mi inputa od drugih ljudi, pa to kroz te ilustracije nekako ono, tlačim ljude… Mislim i dalje ja tlačim ljude koji crtaju tipografiju, čim vidim da netko interesantno crta, odma ja njega utlačim… A i to šljaka na tu foru – ti njemu komentiraš font, pa on dobiva neki feedback koji nije uvijek lako dobit, jer će mu neko ko možda nije toliko u tome reč “joj, da, super ti je taj font”, uvijek mu je korisnije da mu kažeš šta mu nije super u fontu. Onda te motivira, ostvaruje neku komunikaciju, a ti imaš svoj interes – da dobiš taj font da testiraš. Al uglavnom pratim čim netko interesantno crta, to pratim, a ilustratore već ono vidim nekako.
To je zbilja minorno, zbilja je minorno to, al da možeš nekog malo pogurat ko ti je O.K. I naučiš nešto od njih uvijek.
Što misliš o mlađoj generaciji dizajnera/ica?
Pa ne znam. Svi ovi dizajneri sad… ja budući da sam izašo sa svog faksa, ja nisam pojma imao. Tako da ono, svi oni koji imaju malo pojma naspram meni izgledaju kao super dizajneri. Meni je trebalo, znaš, radio sam 5 – 6 godina prije nego šta sam se smatrao uopće dizajnerom. U početku se ja uopće nisam smatrao dizajnerom, kao radim u novinama. Meni je bilo bitno što radim u Arkzinu jer je to bilo jedino mjesto gdje sam se osjećao, identitetski O.K. da radim, ja radim tamo, i ok mi je što to radim, ono, Arkzin je zbilja bitno neko mjesto u mom životu. A i općenito je bio bitno mjesto u 90ima. Ne ko Feral, ali je imao neku svoju drugačiju ulogu. Tako da je meni dugo vremena trebalo da kažem “a, ja sam dizajner”, mislim mogao sam ja to reč, već da osećam da sam dizajner, neko vreme treba jer sam se morao sa tom idejom nekako poistovijetit. Pogotovo jer sam radio samo u Arkzinu, pa nemaš taj osjećaj, a sve je tamo bilo polu aktivistički na način da… mi smo imali ubrika koje su novinari prelamali, jer kao znaju i oni pa “evo, prelamaj”. Jednom bi volio s Kršićem da probamo razmotati to klupko Arkzina koje stalno izgleda kao zapetljano, kao mi pokazujemo deset naslovnica i pet spreadova, i to sad ispada da je jedna estetika, al tu je bilo hrpu estetika, i Arkzin nije bio dekonsruktivistički dominantno po vizualnom, već je on jednostavno bio dekonstruiran jer je to radilo par ljudi ono – kako im se hoće. Mi smo doslovno imali urednika zelenih stranica koji je sam prelamao to, a koji nije imao nikakve veze sa ostatkom novina. Onda bi došo Nedjeljko Špoljar3, koj je jedno vreme radio, onda je on imao neku svoju estetiku koja je bila malo drugačija… dosta drugačija od Dejanove i moje, al nismo mi njega nešt tlačili da on mora radit ko mi. Ko što ni mene nije Dejan posebno tlačio da radim ko on. Tako da je to bilo dosta ono… desilo se trenutaka kad bi se sve pogodilo, kad bi mi našli neku estetiku, koja nam je tad interesantna — Dejan i ja — pa onda radimo samo on i ja, pa ima niz 10ak Arkzina koji su kao konzistentni, govorim o novinskim. Al u principu Arkzin je bio totalno kaotičan. Ne samo po prelomu, već po samoj strukturi rada na njemu.
Uglavnom, pratim stalno… u zagrebu u svakoj generaciji dvoje-troje izađe interesantnih, u Splitu bude bar jedan interesantan… pratim šta se to dešava. Ne mogu reč sad ovdje ima boljih, ovdje lošijih. Povremeno, svakih par generacija bude nekih ljudi za koje osijećam da su mi bliži, znaš. Mi sad govorimo o periodu od zadnjih 15ak godina, koliko postoji studij dizajna u Zagrebu, i ovdje je možda nešto kasnije. Ja sam se taman provuko između, kuiš, ja sam se taman provuko između, kad je trebalo hrpu ljudi koji će radit grafički dizajn na kompjuteru, a nije bitno i nije bila još izašla prva generacija dizajna, pa sam se zbilja provuko kroz neku ušicu. Svi s moje generacije, s grafičke tehnologije, svi rade. Kolko ja znam, O.K. vjerovatno postoje nezaposlenih, al ja idem po tim tiskarama i ja tamo srećem svoje generacije, i tu na faksu imaš – pročelnik vaš je isto moja generacija s faksa. Svi, jer to je bila sredina 90ih, ovim starim tiskarima se nije dalo zezat sa kompjuterima… nije da smo mi neš puno znali, već smo bili spremni učit radit. I svi su dobivali posao. Tako da sam ja isto uletio. E sad, to je u potpunosti razlika od danas, gdje u Hrvatkosj godišnje izađe 50 dizajnera, naravno da onda imaš svake godine par super dizajnera. Mislim, studenti su ko studenti, oni prate… njima je njihovo što je bilo zadnje 2 – 3 godine, sve što je preko 2 – 3 godine, to je druga generacija. Svakih par godina, znaš, to je emacipacijski, ko što to ide sa glazbom, čime je ova starija generacija, uvijek tražiš neš novo da se možeš sa tim naljepit da je to tvoje, iz tvog vremena… dobro sad svi slušaju sve, to je drugi horor… ali to tak šljaka, moda, mladi se zaljepe za modu, trenutno, i to ih nekako vuče i to im prodaju onda cijeli život, ono prvi revival sa 30 godina mladost, pa onda 40, pa onda ono, 50…
Meni uvijek ima par interesantnih dizajnera. Naravno da oni imaju u sebi duh vremena. Nitko od njih ne ispadne od nikud, ipak su oni sa škole, znači oblikuju ih i škole.
Dobro, različito ih oblikuju ovdje u Splitu, različito u Zagrebu, al zadnjih godina, ako sam dobro shvatio, dosta njih iz Splita za diplomski idu u Zagreb, tak da nema više ni tu tolko razlike, ako ćemo zbilja. Vjerovatno mi se više sviđaju dizajneri koji su mi bliži. Meni se sviđaju Dario (Dević) i Hrvoje (Živčić), jer ja na jedan način vidim… ne da mi slično radimo, već dolazimo do sličnih riješenja jer volimo donekle sličan dizajn, i jer radimo za slične klijene, i jer radimo sličnim sadržajem. I onda dolaziš do nekih relativno bliskih riješenja, al dovoljno različitih da ih ne moram zatuć po noći da mi kradu klijente, ili nešto. Ali ono brate, pa nisu oni mladi, oni imaju već 30 godina, znaš. Mogu reč za tebe da si mi interesantan, jer jednostavno ti imaš neki svoj put, koketiraš sa ostalim, nisi samo dizajner pa onda ima nekako ono, a i nisi pravo naučio kako radit pa je to uvijek interesantno. Studenata ima interasantnih, meni je puno interesantnije kad je netko poslije 5 godina interesantan, nakon šta je završio fakultet. Sad ko ima interesantne studentske radove – ima svakakvih, vidio sam svakakvih koji imaju interesantne studentske radove, pa ništa. Pa ništa. Uvijek mi je interesantno kad netko crta slova. Ko šta mi je sada ovdje interasantna u Splitu Terezija Đonlić, ko što mi je interesantan Marko Hrastovec jer je otišo na Type and Media… ti sad zbilja imaš u Hrvatskoj neki slijed type dizajnera koji su u potpunosti relevantni u nekim širim okvirima. Hrvoje Živčić, iako ima svoj ritam crtanja fontova, al njegovi fontovi su zbilja skroz O.K. Od Marka Hrastovca su fontovi super. On čak, čini mi se, više od Hrvoja se drži da crta tipografije. Ima ih još koji su interesantni… Ne mogu sad nešto od baš mladim mladim dizajnerima da kažem… da, pratim ove koji izlaze. Al ustvari mi je pravo interesantan neko kad prođe malo to, jer jedna stvar su studentski radovi, ajde ti meni jedno 2 – 3 godine malo radi, pa da ja vidim ovih pravih radova, sa realnim klijentima, i da bar za đeparac zarađuješ.
A produk i modni?
Jedva sam ovo poslije škole naučio, ovog grafičkog dizajna, sad još da produk nešto znam… Mislim imam na polici tih par knjiga produkt dizajna stoje tamo, Dieter Rams i ovi ostali… al ne znam to… Mogu na razini tipa sviđa mi se / ne sviđa mi se, ili kao vidim to funkcionalnim ili nefunkcionalnim. Ali sad ne mogu raščlanit sve i reč kao “aaa”, ko što relativno mogu grafički dizajn – mogu racionalizirat, da sad diskutiram o tome. O.K. mi je produkt dizajn i volim lijepe, funkcionalne objekte koji su praktični, sve to volim nekako, ali nemam sad nešto da kažem da postoji komad namještaja u koji sam zaljubljen, i omiljene produkt dizajnere. Produkt dizajn je sigurno bitniji, on je između dizajna i arhitekture negdje, nije na pola puta, ima on još dosta do arhitekture. Al na neku foru moraš biti odgovorniji, jer u krajnjem slučaju ti produkti koštaju više (nego kod grafičkog dizajna), pa iz neke elementarne pristojnosti prema klijentu i krajnjem korisniku bi bilo O.K. da malo paziš, znaš. Nitko nije poginuo, ja bar ne znam, što si krivo kerning napravio na plakatu, il što su ti apšisale boje il nešto. Ako stolici jednu nogu kraću napraviš – evo prilike za nevolju.
Imaš neki savjet, poruku, sveukupni pogled na razvoj svega, budući trendovi?
Sigurno imam.
Ma nemam, nemam neki savjet.
Ma nemam pojma šta će biti budući trendovi. Vjerovatno ovo šta je u ovom trenutku smiješno, pa će u nekom trenutku to postat dominantno, pa ćeš se pravit ko da je to normalno.
Meni šta je bilo bitno, kad sam se počeo nakon Arkzina bavit, tj. radit za različite klijente, je bilo da imaš… čim više imaš vještina, tim tim bolje. Da poznaješ elemente sa kojima radiš, dobro je znat tehnologiju…
Nas, grafičke dizajnere generalno, gledaju ko tuljane u tiskari. Zbilja nemamo pojma.
Pogotovo ovo sad. Još prije nije bilo tolko, jer zbilja nije bilo jednostavno, tehnički proces je bio hrapav. Sad je zbilja “stisneš ‘napravi PDF’ ” i odma to šalješ u tiskaru, a pritom ne razmišljaš šta si unutra napravio, koje si situacije stvorio. Možda ljubičasta slova na tamno plavoj podlozi nisu najidealnije riješenje, iz više aspekata. Do nekih zbilja tehničkih stvari tipa – O.K. je kad ima napust, i O.K. je ovo, i sve to. Dobro je znat te tehničke stvati.
Dobro je bit sposoban reagirat u različitim jezicima, mislim da je to dost bitno.
Naravno, uvijek možeš reč tipa “dobro je znat koje su tvoje kvalitete”, ali isto je tak dobro i stavit na kušnju to što ne znaš – da radiš to što ne znaš. Ja recimo mrzim logotipe i slično radit, al ne moš sad ono svakog klijenta koji… da tako postupim, jer obično kad se osnuje neka udruga, prvo trebaju logotip, i nikad nebi radio drugi posao da ne prihvatim prvi posao. Dobro je imat neki svoj zdrav odnos prema ovom trokutu klijent-publika-ti, svaki rad ti radiš misleći na to šta će klijent na to reč, kak će se to svidit krajnjem korisniku, a i pritom kak ćeš ti hodat ovim svijetom znajući da si to napravio. Pa kako izvagat te tri stvari. Dosta je kompleksna situacija. Koja je tu hierarhija, šta ti je tu najbitnije. Dal ti je najbitnije da si ti najzadovoljniji, dal ti je najbitnije da je klijent najzadovoljniji, il ti je bitno da je krajnji korisnik najzadovoljniji. Nema tu jasnog odgovora. Ali sigurno u nekom trenutku uspostaviš tu hierarhiju, unutarnju.
Ovo šta sam spomenuo da je dobro imat više jezika – Hrvatska je pre mala, ti moraš imat mogućnost, pogotovo ja što djelujem u nekoj toj sceni 500 metara oko Bana… Sve je to slično. Pazi – kultura, pa je ovo neki dio te male kulture. E pa onda unutar toga ima ih njih dosta. Pa onda na prvi pogled treba biti relativno jasno da je to iz tog segmenta kulture, a onda još da se oni razlikuju međusobno. Da ne govorim da ona postoje problemi da tu subjekti često fluktuiraju na način da sad se ova incijativa ili udruga bavi ovim, kasnije se bavi oni, a onda inicijativa preraste u časopis, pa u knjigu… To sve nisu fiksni identiteti, što je jasno, ali svi oni trebaju identitet, ali ne samo da bi svi izvana znali tko su oni, nego i da njih to malo drži na okupu. To se zbilja kuži, kad ti nekom napraviš neki identitet, pa se oni sa tim poistovjete, to im baš puno znači. I to je razumljivo jer im treba nešto s čim će se… dizajn tu zbilja može biti neki kohezivni element.
Tnx Ruta. Score: font – 92; ono – 67; mislim – 39; Arkzin – 30; Kršić – 20. (NKS)
(kulturnu) prtljagu, hrpu značenja povlači sa sobom ↩
